Србија из ваздуха

РЕСАВА, ЗЕМЉА ПРИРОДНИХ И САКРАЛНИХ ДАРОВА
Премерено са неба
Ова област је значајно средиште српске духовности, једна од окосница средњовековне моравске Србије, кнежевске и деспотске. Манасија, Раваница, Сисојевац, али и бројне друге цркве и манастиришта из XIV и XV века, нанизани су овде као златни чворови на бројаници. У њима су свете мошти и реликвије, знамените фреске и иконе, векови и путеви изнад времена. То духовно и културно наслеђе, као и изванредне природне лепоте и реткости овог краја, разлог су што „Национална ревија” свој серијал „Србија из ваздуха” започиње баш одавде

Текст: Невена Михајловић и НР Прес
Фотографије: Драган Боснић

Летели смо уз помоћ чланова аеро-клуба из Параћина, у златним данима којих није било баш много ове јесени. Почетак лêта обележиле су нам плаве куполе Манасије, тог бисера сакралне архитектуре из најблиставијег раздобља деспотовине.
Манасија се налази на 130 километара од Београда, у близини некадашњег села Војник. Грађена је од камених тесаница. Капија и мозаик Свете Тројице (којима је црква и посвећена), изнад улаза, касније су зидани. Временом је цео овај крај поистовећен са ктитором манастира деспотом Стефаном Лазаревићем. И село Војник тако мења назив у Деспотовац. Централни трг такође носи Деспотово име, на њему је и споменик Деспоту. Сваке године, на Преображење, овде се одржавају и духовне свечаности посвећене овом српском владару и књижевнику.
Својом виткошћу и висином, својим стремљењем увис, Манасија доминира целим крајем. Опасана је високим зидинама са једанаест кула. Једна од њих је Деспотова или Донжон кула, а под њом отвор. Најпре се сматрало да је ту био бунар, али су каснија испитивања показала да се ради о житници у коју је могло да се смести жита за годину дана.
Кроз прошлост и садашњост манастира, наравно с обе ноге на тлу, водио нас је сликар и иконописац Момчило Вуксановић, велики познавалац овог краја.
– Краљ Александар Карађорђевић је поклонио звоно манастиру. То и друга звона Манасије, кажу, чула су се до Свилајнца. После Другог светског рата, нове власти наложиле су да се затвори западна страна куле, како би звона утихнула. Међутим, и зазидана звона чула су довољно далеко и дуго да, ево, допру све до нас и нашег времена – прича Вукасовић.
Видимо из ваздуха, и са земље се могу видети, рушевине некадашње трпезарије у којој је радила надалеко чувена преписивачка Ресавска школа. Многи су векови прохујали, али су и многа дела до данас сачувана. Међу њима су и драгоцени записи Константина Филозофа, биографа и савременика деспота Стефана. С обзиром да се археолошка истраживања и данас обављају, у унутрашњост старе трпезарије тренутно не може да се улази.
Зна се да је од конака до реке Ресаве водио подземни тајни пролаз. Постоје и многе друге, још узбудљивије манасијске тајне, које ће то и остати. Да се одгонета и приповеда, да се расте кроз трагање и слутњу.
– У манастирској библиотеци се налази Јеванђеље које је руска царица Катарина поклонила Манасији. Корице тог Јеванђеља су урађене од чисте платине – наставља Вукасовић. – За време Првог светског рата војник Стојановић је уместо пушке носио Јеванђеље, а његов једини ратни задатак је био да га неоштећеног врати у манастир. У томе је успео, и поред чињенице да је са саборцима стигао чак до Крфа.
Приповеда се да су својевремено Турци, опљачкавши Манасију, однели одавде седам товара злата. Данашње празнине на фрескама и иконама, сматра се, некада су биле опточене баш тим златом. Али, сачуван је првобитни тон византијско плаве боје који је коштао двоструко више од злата. На то византијско плаво подсећају нас и куполе манасијског (ресавског) храма, док се наше кружење над светињом завршава и лет усмерава даље.

ОБНОВА КОЈА НЕ ПРЕСТАЈЕ

Још пре нашег полетања прича др Братислав Трифуновић, председник општине Деспотовац:
– Имамо два основна циља. Први је исказивање дужног поштовања према Манасији и светом Деспоту, по свему изузетној фигури српске и европске историје. Други циљ је да ваљано представимо општину Деспотовац, да убедљиво прикажемо њене туристичке потенцијале, природне ресурсе, област веома погодну за озбиљне инвестиције. Разуме се, инфраструктура је корак пре свих корака, услов свих услова. За почетак следеће године планирамо реконструкцију пута Деспотовац–Свилајнац, али и изградњу смештајних капацитета који нам сада недостају. Направљен је и мастер план за Бељаницу, Јужни Кучај и Стиг којим се дугорочно сагледава територија општине Деспотовац. Наш велики проблем је одлазак младих. Верујемо да ће овакав развој Деспотовца умногоме ублажити и тај проблем.
На путу од Деспотовца до манастира, на самој обали Ресаве, која је целим током заштићена као резерват природе, смештена је и Деспотовачка бања, са температуром воде која се са 36 степени, након несмотрених радова на оближњем брду Пасторак, спустила на 26 степени Целзијусових.
Обод крашког Дивљаковачког поља издубљен је пећинама Ресавском, Раваничком и мањим окапинама. Са падина Кучајских планина ка Великој Морави тече више река и речица, а на Ресави, једном од богатијих токова, постоји и неколико живописних водопада. Велики бук, у близини Ресавске пећине, на локалитету Лисине, висок је више од двадесет метара! Овде се уздижу и обронци Бељанице, а маркираном стазом се лако може до врха.
На притоци Ресавици је водопад Прскало, већ добро познат читаоцима издања „Принцип Преса” (Србија – друмовима, пругама, рекама). Користимо ову прилику и снимамо га из сасвим необичног угла. Испод узвишења са којег се распршује вода Прскала су настали базени на глатком камењу обраслом травом. Видимо одозго дебло без рукохвата, пружено преко воде, и сећамо се како нам је једне не тако давне зиме, по снегу и клизавици, задало грдне невоље.
Пут кроз овај крај, рекосмо, обележен је природним лепотама и светињама. Стога летимо даље ка манастиру Раваници, задужбини Деспотовог оца кнеза Лазара Хребељановића, косовског хероја и мученика, подвижника чији су избор и пострадање обележили кључну српску духовну вертикалу кроз сва времена.
Раваница је крај пута који од Параћина и Ћуприје води ка Сењу и рудницима. И њене куполе се византијски плаве, гледано са висине. И она је била опасана јаким зидинама, од којих данас видимо само значајне остатке. Црква је посвећена Вазнесењу Господњем. У њој се налазе свете мошти кнеза Лазара, враћене крајем 1980-их после вишевековног избивања.
Изузетни храм је у злим временима више пута тешко пустошен и рушен. Обнова, коју је започео још Карађорђе а наставио Милош Обреновић, траје и данас. Пролетос је у цркви постављено и подно грејање, а конаци из XIX века замењују некадашње зидине.

ЦРНИЦА БЕЗ ЦРНОГ

Мало даље, указује се под нама река Црница. На путу ка Великој Морави, она носи у себи све боје света, осим црне. Зато порекло њеног назива ваља тражити у историјским списима, посебно у оним из времена турске окупације. Наставши сједињавањем три поточића код села Сисевац, ова река седамнаест километара протиче стешњена међу стенама. На месту где настаје су остаци три манастира којима ни име није претрајало. У њиховој близини је и манастир Сисојевац, који подиже преподобни Сисоје, духовник кнеза Лазара. Са висине, као да некадашња и садашња лепота овог манастира, данас метоха Раванице, још више долазе до изражаја. Не спуштамо се, али знамо да се у самој цркви назиру три слоја живописа. Онај највреднији, сматра се, радили су мајстори из Раванице. Дуго запуштеном и урушеном, живот овом обновљеном манастиру удахнуле су ревносне монахиње.
Црница тече и падинама Кучаја, где се, на тешко проходном путу, среће још једно манастириште: рушевине манастира Намасија, са остацима Цркве светог Николе Чудотворца. Остала је само припрата, а пре тридесетак година претворена је у капелу. Приликом откопавања темеља, нађене су и реликвије које се данас могу видети у Параћинском музеју.
Даље низ реку је и Перин јаз на коме је и омањи водопад, а одатле пут води ка проширењу реке код села Забрега. Некада се ово радничко насеље звало Соколар. Соколове су истребили ловци, а име разнело време. У Другом светском рату, Немци су напали суседно село Шалудовац и када су се попели на брег, окренули су назад. То што нису знали да је иза брега Забрежје, спасило је животе хиљадама људи. Ако поменути Пера и није много водио рачуна о другима када је усмеравао ток воде, Милојев базен је свима на располагању. На том путу, низ реку, ниже се пет воденица које и данас раде. Важно је само да има довољно воде, али и самог мељива.
Док се наш авион извија на бистром небу, бљештећи на сунцу, део екипе на тлу среће на путељку уз реку мештанина Мирослава Ђурића, запосленог у оближњој цементари „Холцим” у Поповцу. Испричао нам је понешто о историји овог краја, о плановима за развој сеоског туризма, о намераваној обнови светиња... Кад се и колико буде могло. Ако свак од нас учини колико је до њега, моћи ће се. Али, док је оваквих планова и погледа, има наде и разлога за оптимизам.
Кањоном низводно, на километар од последњих сеоских кућа, налазе се остаци манастира посвећеног светом Јовану Главосеку (Претечи). Овде се народ окупља на Усековање, 11. септембра, када је и сеоска слава. Изнад манастиришта је некада било утврђење Петрус. Доле је тешко приступачно, али одозго се добро види: од Петруса су остали такозвана Крстаста стена, део зида и кула осматрачница. Са три стране град је, кажу, био неосвојив. После дуге опсаде, Турци су пронашли одакле да нападну четврту страну, ону ка литици, која није била заштићивана. Што није разорено од стране Турака, гризло је време и растресала свакодневна минирања у каменолому оближње цементаре.
Поред Поповца, села у којем је цементара, долази се до последњег из групе ресавских манастира: Давидовице. Манастир Лешје, пак, налази се под планином Баба. Црква је, приликом реновирања, добила за Србију необични руско-украјински стил.
Најзад, кад Црница (коју следимо) водом допре до Параћина, и наш авион се срећно приземљује. Док се Црница споји са Великом Моравом, спојиће се и земаљски и небески део наше репортерске екипе.
Кад следећи пут овуда будемо летели, можда ће Параћин и Ћуприја сасвим срасти у један град. Дотле, не би било згорег да промишљамо како то што радимо и градимо изгледа одмерено са неба.

***

Пасторак и маћеха
Недалеко од улазних капија манастира Манасија (Ресава) су брда Пасторак и Маћеха. Предање каже да је на врху тог некад јединственог брда жена, која се од од добре невесте претворила у злу маћеху, усмртила дечака, свог пасторка. После су, откривши злочин, сељаци њу казнили смрћу на истом месту. У том тренутку, каже легенда, оба се тела скаменише. И почини се велика неправда, јер су злочинац и невина жртва остали у смрти заувек везани једно за друго. Зато је, кажу, Ресава својим током просекла планину посред среде и раздвојила их.

***

Девојачка стена
У близини Намасије је и Девојачка стена, названа по девојци несрећно страдалој приликом бега од некаквог Турчина. Прича се да је девојка сачекала да јој насилник приђе, снажно га зграбила и заједно са њим полетела у бездно.

***

Марково срце
Недалеко од манастира Намасија је и Бадњи вир, у којем се момци купају уочи Божића. Над виром се надносе Маркова стена и опет једна легенда. Неком чобанин реши да се обрачуна са мечком која му је чинила велике штете. Међутим, у кључном трену, кад је из заседе на овом месту замахнуо секиром, сечиво се заболо између две стене и ту остало. Мечка је пришла, пружила шапу и канџом му расцепила кошуљу преко груди. Није га повредила, само се спустила на све четири, окренула своје велико тело и отишла. Марко се неповређен вратио у колибу, али срце није издржало. Издахнуо је од претрпљеног страха.